Дјеца су заузела своја мјеста у школским клупама у септембру, родитељи сада очекују добре резултате у школи како би дјеца била што успјешнија у животу. Али шта тачно значи бити успјешан и да ли је школски успјех гарант за то.
Заслужити добру оцјену у школи јако је важно. Оцјена не треба бити поклоњена јер она онда не значи ништа, осим тренутног задовољства дјетета и родитеља. Иза добрих школских оцјена стоје добре радне навике: савјесност, одговорност и организованост. Али, то ипак није довољно.
Дјеца данас одрастају у сигурности својих соба уз рачунаре и мобителе што их навикава на брзу и лако доступну забаву лишену сваке маште и креативности .
Многи родитељи, у жељи да им дјеца имају што више знања које ће водити ка будућем успјеху , воде их на разне активности, понекад намећући активности које дјеца не желе. У најбољој намјери родитељи заборављају на способности, вјештине и компетенције које уочавамо код успјешних људи, а које је потребно развијати од раног дјетињства. Дјеца неће имати прилике развити их јер нико не поставља такве захтјеве пред њих.
Које су особине потребне за успјех?
Данас дјеца најчешће на питања одговарају понављањем туђих идеја или научених одговора јер ријетко имају прилику и потребу заиста размислити и заузети став.
Сви родитељи желе да им дјеца када одрасту мисле својом главом, да нису поводљива да имају став. Међутим, таква се особа гради од раног дјетињства. Потребно је много времена и охрабрења да дијете израсте у особу која мисли својом главом јер то није нимало једноставно.
Ово не значи да треба ризиковати живот, него да требамо дјецу научити да је потребно некада ризиковати, пажљиво испитати ствари, предвидјети најбоље и најгоре што се може догодити, прихватити да можемо испасти глупи и погријешити, не допустити да нас нешто спријечи да покушамо. Преузети ризик, изрећи своје мишљење или идеју велика је храброст која се стиче кроз искуство . Развијање здравог става према ризику и одбијање узмака када резултат није успјех , битан је дио одрастања и управо то одваја истински успјешне људе од оних који се никада нису усудили.
Алберт Анштајн рекао је : ’’ Машта је важнија од знања. Знање је све што тренутачно знамо и разумијемо, док нас машта упућује на све оно што можемо открити.’’ Машта је изразито важан сегмент развоја. Данас дјеца одрастају у изобиљу играчака и игара које су дефинисане и по облику и по упутствима за руковање, што оставља мало простора машти.Машту је потребно непрестано подстицати и хранити јер је она мотор за нове идеје . Бити стварно маштовит значи моћи замишљати стварност другачијом од ове у којој живимо. Таква способност пружиће нове погледе на свијет.
Добра концентрација темељ је успјешног учења. Особа која се добро концентрише много је успјешнија и бржа у обављању разних задатака. Пажњу је могуће тренирати разним играма и задацима, а тренинг мора започети у раној доби.
Моћ неуспјеха је једнако природна као и успјех. У систему вриједности дјетета и на основу његових искустава, неуспјех врло брзо постаје нешто што је потребно избјећи пошто- пото јер је врло често везан за казну. Много дјеце приликом одрастања буду потпуно парализована страхом од неуспјеха. Често не желе искушати ништа ново од страха да неће бити успјешна у томе. Научити дијете да је неуспјех састави дио успјеха .
Често властитим примјером учимо дјецу да је мијењање мишљења лоше, да је потребно чврсто бранити своје мишљење. То је тачно све док нас неко аргументима на увјери да смо у криву. Тад то треба моћи признати и себи и другима , јер је’’ добар мислилац онај који мијења мишљење’’. Необично је важно научити дјецу да слушају друге, како би створили и изградили ставове.
Дјеца су програмирана да буду знатижељна. То је покретач за њихово учење о свему што их окружује. Природно је да постављају много питања . Али с временом питања је све мање. Зашто? Дјеца ’’ науче’’ да су питања знак незрелости и незнања , а да су одговори ти који се цијене и одједном дјеца постају свезналице. Потребно је учинити све што је у моћи родитеља и наставника како би се код дјеце задржала знатижеља и одржала бујица питања јер су милиони људи видјели да јабука пада, а само се Њутн упитао зашто.
Често се догађа да родитељи одлучују за дијете. Почиње од тога шта ће обући, шта ће јести, с ким ће се дружити и зачас дође вријеме да се одлучи шта ће студирати. Доносећи све одлуке за дјецу,
шаљемо им поруку да то нису у стању сама и с временом она то заиста више нису. Размишљање о опцијама заморно је , носи одговорност и самим тиме дјеца ће одлуку препустити вама. Међутим дијете које зна донијети одлуку и има право на њих у знатној је предности над осталом дјецом . Оно је оснажено сазнањем да може.
Бити оригиналан и креативан издваја појединца из масе. Често се догађа да одрастамо у увјерењу како су најбоље идеје у туђим главама. Подстицати дјецу на идеје и храбрити њихова рјешења залог је за будућност.
Родитељи често дјеци рјешавају проблеме. Једнако тако често скривају властите проблеме пред дјецом. На тај начин проблем постаје нешто нелагодно с чим се дјеца не знају носити.
Велика је снага научити дјецу да је проблем изазов и да се сви проблеми можда могу ријешити, али да их свакако морамо покушати ријешити.
Нико па ни генијалци, не успијевају сами. Потребно је учити дјецу раду у групи, сарадњи и како извући најбоље из групе. У животу је јако битно знати бити дио тима, сарадњу је потребно развијати још у дјетињству.
Истрајност је пресудна особина за постизање успјеха. Она се састоји од способности концентрације (фокусирања на задатак ), неустрашивости ( спремност да се борите када није све идеално )и оптимизма. Да би дијете било истрајно мора имати јасан разлог –циљ и научити се носити са чињеницом да истрајност ’’ боли ’’ . Наиме, истрајност није угодна. Она често фрустрира јер је то непрестано ношење с промашајима и покушајима. Али управо је истрајност главна карактеристика успјешних људи.
Данашњи начин живота све мање подстиче развој говора и говорничких вјештина код дјеце и младих. Данас су они преокупирани игрицама на рачунарима , комуникацијама на друштвеним мрежама, SMS- om и mailom ,а то све смањује потребу за говорењем и узрокује недостатак вербалне комуникације. Говор је средство споразумијевања, размјењивања идеја , мишљења и ставова , али и остваривања интереса као и средство потврђивања . Научити дијете аргументованом говорењу, презентовању и слушању посебно је важно.
РОДИТЕЉИ !
Не постоји рецепт за васпитање успјешне дјеце, али педагози и психолози указују да постоји низ чинилаца који наговјештавају успјех, а великим дијелом су везани за родитеље.
