И као да чекамо да се појавиш ту негдје иза неког ћошка, у холу школе, носећи дневник у руци. Смијемо се заједно.Ти си са собом носила радост и ведрину, а вријеме са тобом брзо је текло….
Враћаш се дјеци која весело скакућу око тебе. Дјеца најбоље осјете љубав!
Ми чекамо …. али знамо да си сад на неком бољем мјесту гдје бол и патња заувијек нестају.
Остаје нам једино да то сјећање на вријеме проведено са тобом, приближимо и сачувамо кроз ликовне и литерарне радове наших ученика. Тако ће и бити, сваке наредне године у мјесецу новембру, у седмици када је био твој рођендан…..чуваћемо успомену на тебе,твоју доброту и ведри лик!Обиљежићемо то кроз радионице са ученицима ,са онима које си и ти неизмјерно вољела!Они су ти то показали кроз пјесму посвећену управо теби…учитељици Бојани, коју неће заборавити и која је ту негдје међу њима!
VIII1
САЊАЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ДАМА, СВОЈЕ ДИЈЕТЕ ИЗ СВОГА ХРАМА.
ЈЕДИНА ЖЕЉА ЈОЈ ЈЕ БИЛА ДА СВЈЕТЛОСТ ВЛАДА, А ДА НЕСТАНЕ ТАМА.
ЈЕДНО ДИЈЕТЕ ВИДИ У БИЈЕЛОЈ РУЖИ, И ТО ЈЕ ЈЕДИНО РАСТУЖИ.
ЊЕНА ПАТЊА БИЛА ЈЕ ДУГА, АЛИ НА КРАЈУ ПУТА СЕ УВИЈЕК НАЂЕ ДУГА.
БИЛО ЈЕ И СРЕЋЕ, КАДА ГОД БИ ГЛЕДАЛА У ЦВИЈЕЋЕ.
ЗЕЛЕНА ТРАВА ОКО ЊЕНИХ РАНА ПУНА ЈЕ СЈЕЋАЊА И ЊЕНОГА СТРАХА.
ИЗА СВАКОГ ОСМИЈЕХА ЛЕЖАЛО ЈЕ МНОГО ТУГЕ И ЛИЈЕПИХ ДАНА.
БОЉЕЛА ЈЕ ЊЕНА ДУША КАДА ЈЕ ОСТАВИЛА ДЈЕЦУ ЗБОГ ДУГОГА ПУТА.
БОРИЛА СЕ ЈАКО ДА НЕ БИ ОСТАВИЛА СВОЈУ ДЈЕЦУ ТАКО ЛАКО.
ВРАТИЛА СЕ НА СТАРО МЈЕСТО И ЗНАЛА ЈЕ ДА СВОЈУ ДЈЕЦУ НЕЋЕ ВИЂАТИ ТАКО ЧЕСТО.
СРЕЋА СЕ ВРАТИЛА АЛИ СУ ДЈЕЦА БИЛА СВЕ СТАРИЈА.
ДЈЕЦА СУ НАСТАВИЛА ДАЉЕ АЛИ ОНА СЕ ВРАТИЛА У СТАРО СТАЊЕ.
БИЛО ЈЕ ГОРЕ НЕГО ПРИЈЕ, ТА ПАТЊА ПОЧЕЛА ЈЕ ДА ЈЕ БИЈЕ.
БОРИЛА СЕ АЛИ ЈЕ БИЛО СВЕ ГОРЕ, РАЗМИШЉАЛА ЈЕ ДА ЛИ ЋЕ ДОЧЕКАТИ СВОЈЕ ВРИЈЕМЕ ДО ЗОРЕ.
ДО ЗАДЊЕГА ДАХА ДЈЕЦУ ЈЕ ВОЉЕЛА И ЗА ЊИХ СЕ БОРИЛА
БИЈЕЛА РУЖА У РУКАМА, ЊЕНА ДЈЕЦА У МУКАМА.
НИСУ ИМАЛИ ПРИЛИКУ ДА ЈОЈ СЕ ЗАХВАЛЕ ЗА СВУ СРЕЋУ И ЗНАЊЕ ШТО ИМ ЈЕ ДОНИЈЕЛА
САДА БИ ДАЛИ СВЕ ШТО ИМАЈУ ЗА ЈЕДАН ЗАГРЉАЈ И РИЈЕЧИ ЗБОГОМ.
