ШКОЛА У МОМ СРЦУ
,,Прича о једном човјеку је прича о свима нама, а прича о једној школи је прича о једном мјесту. Школе су увијек биле жила кукавица једног мјеста, а посебно сеоских, у којима је школа дуго била једина институција.
Написати кратку биографију о некоме ко траје цијели један вијек није нимало лак ни захвалан посао. Оживјети једно вријеме, учинити га опипљивим, дати му мирис, боју, топлоту живога бића, не може се без свједочења оних који су тај живот живјели. С друге стране, описати различита раздобља и друштвене системе кроз које је школа пролазила заједно са мјестом и мјештанима, два свјетска рата, посљедње трагичне догађаје, земљотрес, школу која се родила у Аустроугарској, пунољетство дочекала у Краљевини Југославији, процвјетала у СФРЈ, а своје зреле године живи у Републици Српској, односно Босни и Херцеговини и смјестити све то у помало круту форму биографије – још је теже……..
Трагајући за информацијама о животу школе, улазећи у школску архиву, отварајући пожутјеле старнице прашњавих и давно заборављених дневника, пред нама се отвара неки нови свијет и неко друго вријеме. Оно што је заједничко за свих ових сто година постојања школе јесте да никада није било лако бити просвјетни радник. Било да се радило о почецима, кад су родитеље казнама тјерали да уписују своју дјецу у школу, било да су се, због мобилизације очева за вријеме Првог свјетског рата дјечаци исписивали из школе као једине мушке главе у кући које су морале да обављају разне тежачке послове, или онда кад се, послије Другог свјетског рата, вршило масовно описмењавање одраслих и уписивали ученици различитих узраста у исти разред. Да, било је тешко и када је земљотрес уништио стару школску зграду , па се настава изводила у вагонима на жељезничкој станици,кад се градила нова зграда, а посебно је било тешко кад су због ратних дешавања на просторима бивше Југославије одлазили једни ученици и наставници, а долазили други ученици и наставници односећи и доносећи са собом тужне животне приче…………..
Када отворите странице ове књиге и упутите се старим макадамским путем према старој школи и завирите у њену унутрашњост, надамо се да ћете ту наћи дио себе, дио своје прошлости и неког прохујалог времена које сте живјели или о којем су вам причали ваши дједови или родитељи. А опет, када се будете враћали назад, асфалтним путем и наиђете на једну нову зграду пуну дјечије граје, схватићете да живот није стао да граби великим кораком напријед, пишући неке нове приче , које по нечему личе и на вашу……. “ ( Дио предговора из монографије поводом 100 година школе , 2009. године )
Није лако испричати историју наше школе од давне 1909. године до данас. Зато смо одлучили да објављујемо дијелове наше монографије како би вас подсјетили на то како је наша школа расла и како се мијењала у задњих 113 година.